1 SPOMINANJE NA RODNI KRAJ – Bedřich Sič – br. 20

Tri kovači su znali dobro konje okovat, ale takaj nuove vuoze aj stare. Jedan brijač je nas obriv aj se ošiškav, kduo je nek došav. Nek si pametim mojiega diedu a vsich starijich. Ti su nosili oš kroje a v zimi višivane kožuhe a beranice na glavi. Pri tuom su nosili dužičke vlasi ale nek kratko preg uši. Tie su jim prišiškale nihove žene a zaravnale. Najlipše je se jim to podarilo, kad su jim na glavu

nasadili dibuok lonac, ča je jim šav preg uši natiegnut. Tim su imali kuolo ravinu, da ani viučien brijač, to niebi ravnije zašiškav.

Jedan sedlar je dielav nuove hame, ale takaj pozašivav sim oglavke riemeke, uopratje a se ča su mu doniesli.

Va seli nimogla hibit ani puorodna babka. Ta su znali poslužit sim rodičkam duoma, onda se ni su rodičke vozile va porodnice.

Druga mlikarnja va seli, je sbirala mliko od svojich členov. Ta je imala svoju hižicu va sredini sela a je bila družstevna.

Jednu "občansku založnu" a jednu "Reifeisenkasse", tie su služile s piniezi cieluomu selu.

Takaj ur vzpominane dvi muzikantske kapele, tie su igrale u svojega šenkira, na kiritov a mesopust. Sudien naraz tri dni, mimo drugich muzikov a baljov.

Pak jedna puočta, je pošiljala puočtu po železnici a roznašala po selu. Poslidni orgulist ur va nuovoj crikvi je biv Joza Sičan. Ta je znav jako lipe sviete maše z jačkaricami a jačkari zajačit. Na vietje svietke oš aj s muzikantskim duoprovodom, da su nam to mogli si, aj va vietjich miestach zavidit. Takovu veliku, pruostornu a punu crikvu, nie bilo ani va vietjich miestach.

Pred njim su va staroj crikvi igrali stric Moravek. Pri tuom su imali oš aj trafiku. Tim ča ni su imali piniez na kurenje, su dali bar aj za donešienje jaja, nebo staru pipku, ča su oni chtili. Kad su se oš za mlada, nikda s našimi hlapci dali va "pasovanje", su to skoro sevaljek proigrali. Tako su velili: "No já z těch starých slepičích polévek nemohu mít takovou sílu, jako vy, z té vaší fržonové polévky s širokými rizanci." Oni su imali dva sine, uoba duoktore a jednu chtier. Si su u nas va seli virasli a su s nami dobro živili. Preg vojske su se odselili va Brnju. Po vojski su došli zopet najzad va Frielištof a su se za nas, preg nihovich znamich sudien brali kadien su nek mogli. Takaj su pak za to trpili. Oni a si ur pred tim vzpominani, ča su se proti našemu visilieniju za nas brali, si zaslužiju ostat na puored dobro zapisani va vsich našich srdcach.

Buog jim plati za vse!

Prijevod

Tri kovači znali su dobro kovati konje i također popraviti nova i stara kola. Jedan brijač u selu šišao i brijao svakoga tko je došao.  Sjećam se svojeg djeda i svih starijih ljudi. Oni su još nosili nošnje i u zimi izvezene kapute i krznene kape na glavi. Nosili su dugu kosu ali samo kratko preko ušiju. Kosu su im šišale i zarovnavale njegove supruge. Najbolje su uspjele kad su im stavile na glavu duboki lonac koji im je dosegnuo preko ušiju. Tako su imali oko glave ravinu i ni školovan brijač ne bi to bolje ošišao.

                Jedan sedlar je pravio nove konjske ovratnike (hama = chomout?) ali također popravljao oglavine, remene, omče i sve što su mu donesli. 

                U selu nije mogla faliti ni babica – ta je znala poslužiti svima rodiljama kod kuće jer se tada rodilje nisu vozile u rađaonicu.

                Drugo skupljalište mlijeka je skupljalo mlijeko od svih članova. Kuću je imalo u sredini sela i bilo je društveno.

                Jedna građanska štedionica i jedna Reifeisenkasse su služile cijelom selu.

                Već spominjane glazbene grupe svirale su svaka kod svojeg gostioničara, na proštenju i na mesopustu. Uvijek tri dana za redom osim drugih zabava i balova.

                Jedna pošta slala je pošiljke po željeznici i raznosila ih je po selu.

Zadnji orguljan u crkvi bio je Joza Sičan. Ovaj je znao prelijepo pjevati s pjevačicama i pjevačima na misi. Na veće blagdane svirao je još s glazbenom pratnjom tako da su nam to mogli ljudi iz većih gradovi zavidjeti. Takve velike, prostorne i pune crkve nije bilo ni u većim gradovima.

Prije njega je u crkvi svirao orgulje stric Moravek. Imao je još trafiku. Ovim, koji nisu imali novac, dao je cigarete za jaja ili za staru kokoš. Još u mladosti, kad se mjerio s našim dječacima, on je uvijek izgubio. On je govorio: „Ne mogu imati iz ovih juha od kokoši takvu snagu kao vi iz juhe od graha s rezancima.“ Oni su imali dva sina, oba liječnika, i jednu kćer. Oni su izrasli u selu i dobro smo zajedno živjeli. Tijekom rata su se preselili u Brno. Nakon rata su se vratili u Frielištof i preko znanaca su se za nas svugdje borili.  Također su za to poslije trpjeli. Oni i svi prije spominjani, koji su se za nas borili, zasluže ostati zauvijek dobro upisani u svim našim srcima.

Hvala Bogu za sve!