1 SPOMINANJE NA RODNI KRAJ – Bedřich Sič – br. 13

Neg da danas je na cijelom svitu guore, neg je nigda bilo a ani u nas to ni ur tako kod brže. Nekad je to tako nebo svako, ima Hrvat neg ništo malo, rad se rozdili treba s poslidnim A kad se nebudeme sramovat za naše stare ljudi ča su ur davno pod zemlju a kad si neg ništo malo stoga udržime, ča su nas oni naučili a ča su nam zaostavili tako těme ostat ti dobri a veseli Hrvati, kod su oni bili. V ciluom seli je si jedan drugoga jako važiv. Kad je nikoga pritrifila nesriťa da je mu zgoriv stan, nebo škadaň s žietkom, su si ljudi dali preg svoj stan pušle siena, slamu aj druge vieci, kie je si pak poškodeni odviezav dom. Takaj su mu pomagali tako, da su vieti pauri s koňmi doviezli z ciglienke cigle. To je biv stari zvik Hrvatov. Zopet v zimi, kad ni bilo tuliko prace, su chlapi hodili jedan drugom u provrisla dielat. Robe su zopet hodile pierje čihat a pritom su si povidale pohadke. Jednu takuovu pohadku su povidali stric Ive Skokanič z Frielištofa Nr 204 v lieti 1905.

Kad su sin Božji s sv. Petrom po svietu hodili, došli su va jedno selo, kad su šli van tamo su bile dvi cieste, sa nisu znali po koj imaju poit. Tamo je bila jedna divičica tje su se pitali, ka ciesta grie vato selo a ona je hned stala a kus prednimi utikala, aje nim ciestu pokazivala. Kad su šli dale došli su zopet k dvím ciestam a tamo je jedan ležav a oni su sega pitali, ka ciesta grie va to selo a uon je neg s nogu pokazav, ona ciesta grie va to selo. Kad su šli dalje tako su rekli sv. Pietar sinu Božjemu ča těš dati toj zaplatu ča je takov kus pred nami utikala a ciestu pokazivala, ča těš dat tomu gnilanu ki je ležav a nek s nogu ukazivav. Rekli su sin Boži sv. Petru, ta ča je nam ciestu pokaživala, ta tě ovoga gnilana za muža dostat. Nato su sv. Pietar rekli, pane to nedielaj to ni spravedlivo a rekli su sin Božji. Kad bi ta takovoga friškuoga muža dostala kod je ona tako biju se potrzali a kad bi ta gnilan zopet takovu gnilu ženu dostav kodje uon, tako biju je čiervi požerali. Pak su šli zopet dalje a došli su va jedno selo kadien je just jedna žena hlib v peť davala a oni suju prosili, danim ima jedan neg malacag hlib spet. Ona je nim jedan neg kod piest velik udielala a kad je biv v peti su rekli sin Božji sv. Petru: poblagoslovi noj ta hlib a oni su ga poblagoslovili a mali hlib je biv tako velik kod ti drugi. Noj je sada bilo žav za tim hlibom, za to je poslala divičicu van kukat, jeli oni oš nisu kraj. Kad ni dugo došla najzat, tako je ona sama šla na puod a je kroz okance duoli kukala da bude vidila kad poju kraj, pak tě steprv ta hlib z pieti davat van a sv. Pietar su ju tamo vidili, tako su se nuoj s prstom pogrozili a su velili, kukaj-kukaj a těš kukat až do sudniega dnieva.

Prijevod

Samo danas je u cijelom svijetu gore kao nikad nije bilo, ni kod nas nije dobro kao prije. Nekad to je tako, nekad drugačije, kad ima Hrvat malo onda se rado podijeli. I kad se nećemo sramiti naših starih ljudi koji su već umrli i kad nešto malo očuvamo, što su nas oni naučili i što su nam ostavili, onda ostanemo dobri i veseli Hrvati kao što su bili oni. U cijelom selu je svatko poštovao svakoga. Kad se nekomu dogodila nesreća da mu je izgorjela kuća ili štagalj sa sijenom onda su mu svi dali ispred svoje kuće sijeno, slamu i druge stvari koje je poslije oštećenik odvezao kući. Također su pomagali tako da su najveći gospodari pomogli dovesti cigle iz ciglane. To je bio stari običaj Hrvata. U zimi, kad nije bilo toliko rada, si dječaci među sobom pomagali raditi slamke žita. Žene su čupale perje i kod toga su si pričale bajke. Jednu ovu bajku je pričao stric Ive Skokanič iz Frielištofa br. 204 u 1905.

Kad su Sin Božji sa svetim Petrom išli po svijetu, došli su u jedno selo, kad su prošli selo onda se tamo put razdvojio i oni nisu znali kamo ići. Bila je tamo jedna djevojka, oni su ju pitali koji put vodi u sljedeće selo i ona je odmah ustala, bježala je ispred njih i pokazala im je put. Kad su išli dalje onda se put ponovno razdvojio i tamo je jedan čovjek ležao, oni su ga pitali koji put vodi u sljedeće selo i on im je samo nogom pokazao koji put tamo vodi. Kad su došli dalje, rekao je sveti Petar Sinu Božjemu – što ćeš dati djevojci koja je bježala ispred nas da bi nam je pokazala put i što ćeš dati lijenčinu koji je ležao i samo nam je smjer nogom pokazao? Sin Božji je rekao svetom Petru – djevojka, koja nam je put pokazala, dobit će ovog lijenog čovjeka kao supruga. Sveti Petar mu je odgovorio – gospodine, to nemoj raditi, to nije pravedno. I Sin Božji je rekao – kad bi ova djevojka dobila brzog supruga kao što je ona, onda bi su radili do smrti i kad bi ovaj lijenčina dobio suprugu kao što je on, onda bi ih ubrzo crvi pojeli. Nakon toga išli su dalje i došli su u selo u kojem je žena davala u peć kruh. Oni su ju molili da im također ispeće mali kruh. Ona im je ispekla jedan mali i kad je bio u peći onda je Sin Božji rekao svetom Petru – blagoslovi ovom kruhu. Kad su to uradili, onda je kruh postao isto veliki kao drugi kruhovi. Ženi je bio kruha žao onda je rekla kćerki neka pogleda da li već nisu otišli. Kad kćerka nije dugo išla, onda je žena išla u potkrovlje i tamo je gledala s prozora da bi vidjela kada će otići, poslije toga htjela je izvaditi kruh iz peći. Sveti Petar ju je tamo vidio i grozio joj je prstom – gledaj, gledaj i gledat ćeš do sudnjega dana!